„...Жена поред мене није ме пожуривала, пустила ме је да га гледам дуго. Имала сам осјећај да пропадам кроз то малено зечје око. Ништа више није постојало око мене, само тај мрак и у њему одраз сићушног прозора. Послије неког времена, била сам увјерена да тамо видим Лејлу. Стајала је иза окна, с друге стране, и нешто ми говорила. Не, у ствари. Није то била Лејла. Није то била ни Лела, ни Леја. То си била ти. Видјела сам тебе на оном прозору. Нешто си хтјела да ми кажеш, усред нијемог акварела. Помијерала си усне. Нисам их чула, али сам их прочитала. Рекле су ми: само сам хтјела.“

Ово је крај приче о пријатељству. О пријатељству Ле(ј)ле и Саре. О њиховом одрастању и сазревању. Ово је прича са наших простора. Зато нам је тако блиска и са лакоћом можемо препознати јунакиње овог романа у свом окружењу.„Одговорност писца је да гледа у мрачну страну ствари које људи често покушавају потиснути, не видети их не гледати у њих...“, каже Лана Басташић у једном интервјуу. А када прича, чини нам се да говори управо нама. Таква лакоћа приповедања о озбиљним темама својствена је само најбољима. Није ни чудо што је ова млада књижевница за роман „Ухвати зеца“ добила награду Европске уније за књижевност. А то јој је тек први роман. Не пропустите га.